(grčki: helios – sunce, graviranje pomoću svetla: „svetlo-gravura“, fotogravura)
Ručni postupak duboke štampe putem fotomehaničkog prenošenja slike.
Prvo se od originala izradi polutonski negativ (bez rastera), a od njega dijapozitiv, koji se kopira na „pigmentni papir“. Na ovom novom, ali sada netransparentnom „pozitivu“ nastaje otvrdnjavanje želatinskog sloja na mestima na koja je delovalo svetlo. Na uglačanu bakarnu ploču (akvatinta) se zatim iznad plamena nanosi i zatopi asfaltni prah, pri čemu čestice praha stvaraju „zrno“, koje služi za reprodukovanje polutonova. Na ploču se pritisne pigmentni papir i obradom u toploj vodi skida neobrađena papirna podloga. Pri nagrizanju sa različito razblaženim otopinama gvozdenog hlorida, kiselina slabije ili dublje, već prema stepenu otvrdnutosti sloja, nagriza bakarnu ploču. Kiselina pri tome mora da zaobilazi zrno, jer je bakar na tim mestima otporan na kiselinu. Pošto se više puta ponovi postupak nagrizanja, želatinski sloj se sapere i bakarna ploča je gotova. Otiskivanje se vrši u ručnoj presi za duboku štampu. Kod višebojnih heliogravura se štamparska ploča oboji sa različitim bojama, ili se izrađuju izvaci boja.
Heliogravuru je pronašao Karel Klič (1841—1926) oko 1878. godine u Beču. Tokom 1890—1910. heliogravura je našla široku primenu u ilustrovanju knjiga. Kao skup ručni postupak danas se samo još retko upotrebljava (up. rotaciona duboka štampa). Žorž Ruo (1871—1950.) je koristio prerađene heliogravure za svoj »Mizerere-ciklus«. U novije vreme heliogravuru su koristili, između ostalih, Gerhard Rihter i Lambert Marija Vintersberger.
