Ručni postupak visoke štampe sa drvenih ploča. Na uzdužno, u smeru drvnih vlakana rezanu, glatko rendisanu drvenu ploču (od kruškinog, trešnjinog ili jovinog drveta) nanese se preokrenut crtež. Sa rezačima (dubač, glodač, dleto, klinasto dleto) uklanjaju se delovi drveta koji se ne štampaju. Posle nanošenja boje valjkom, ploča se može štampati u ručnoj presi ili otiskivati sa razribačem ili četkom (up. otisak četkom). Karakteristike drvoreza su izražajnost linija i bogatstvo kontrasta.
Sa drvenih ploča može da se dobije oko 1000 otisaka. Pojave oštećenja dužom upotrebom se ispoljavaju u „plitkoj štampi“ i iskrzanim linijama. Osim toga se na ploči mogu pojaviti oštećenja usled starosti, napukline ili crvotočina. Za drvorez u boji su kao i kod ostalih štamparskih postupaka potrebne posebne ploče za svaku boju (up. rez clairobscur. camaieu-štampu, čuveni japanski drvorez). Postoji i mogućnost da se samo sa jednom pločom delimičnim nanošenjem boje ili naknadnim rezanjem izrađuju višebojni otisci (linorez). Kao najstarija tehnika reprodukovanja, drvorez se u Srednjoj Evropi počeo da upotrebljava oko 1400. godine. Zatim se, oko 1430. godine, prve blok-knjige pojavljuju u Holandiji. Posle pronalaska knjigotiska, drvorez se počeo oko 1460. upotrebljavati i za ilustrovanje knjiga. Posle Mihaela Volgemuta (1434-1519), drvorez je primenio Albreht Direr u jednom svom specifičnom umetničkom kazivanju („Apokalipsa“ 1498. godine). Ovom tehnikom Direr je uticao na Hansa Baldunga Grina, Kranaha i Altdorfera, pa čak i na Ticijana.
U vremenu koje je usledilo bakrorez je potisnuo drvorez, romantičari 19. veka mu se međutim vraćaju (Šnor fon Karolsfeld, Retel. K. D. Fridrih). Pošto su ga impresionisti odbacili, drvorez ponovo otkrivaju, pod uticajem japanskog drvoreza Gogen, Valoton i ekspresionisti. Drvorez u boji su, između ostalih. izrađivali Gogen i Munk, koji je kat kada pretesterisao štamparsku ploču i pojedine delove različito obojio. Slično su radili Hekel i Šmit-Rotluf. Pri površinskom drvorezu, koji se pojavio u Francuskoj u 19. veku, crtež sa većinom kao negativ urezuje u dasku velike površine. Pol Gogen (1848—1903) a i Edvard Munk (1863—1944) su u tu svrhu koristili neobrađene daske sanduka, kako bi hrapavost i išaranost drveta povećali izražajnost slike. Slično su radili Žorž Brak (1882—1963) i Evald Matare (1887—1965).
