Bakropis je ručni postupak duboke štampe pomoću hemijski nagrizane štamparske ploče.
Na bakarnu (ili cinkanu) ploču se prvo nanese zaštitna podloga otporna na kiselinu (asfaltni lak, smola, vosak), koja se zacrnjuje slojem čađi. Lateralno okrenut crtež se zatim radiranjem šiljatom iglom udubljuje u meku podlogu. Ranije je to rađeno zagrejanom ‘toplom’ iglom (up. suva igla). Poleđina i rubovi ploče se pokrivaju asfaltnim lakom i ploča se stavlja u kadu sa kiselinom (up. nagrizanje). Kiselina (gvozdeni hlorid ili šalitrena kiselina) nagriza i produbljuje mesta sa kojih iglom za radiranje skinuta zaštitna podloga.
Delimičnim pokrivanjem asfaltnim lakom sprovodi se proces nagrizanja: svetla mesta (najsvetliji tonovi) se posle kratkog nagrizanja pokrivaju, kako bi kiselina mogla tamna mesta crteža (dubine slike) što dublje da nagriza. Posle uklanjanja ostataka zaštitne podloge ploča se može obojiti pomoću tampona, pri čemu se boja utrljava u udubljene linije, a površina ploče se čisto obriše (up. tonsa ploče).
Štampa se vrši ručnom presom koja se sastoji od dva čelična valjka koji se uzajamno pritiskuju, a između njih prolazi postolje prese sa pločom i hartijom. Prilikom štampe ploča se duboko utiskuje u prethodno ovlažen papir (na otisku ostaje vidljiv trag ivica ploče). Radirana ploča brzo gubi oštrinu tako da kvalitet otisaka postaje sve slabiji (up. numerisanje). Pogodnost bakropisa leži u lakoći izrade crteža na ploči: igla crta kao olovka na papiru (up. nasuprot tome bakrorez).
Suprotno od akvatinte kod bakropisa je moguća samo linijska izrada crteža. Linije počinju i završavaju se tupo i deluju pomalo tvrdo.
